Сироткин Димитриј Васиљевич

Димитриј Васиљевич Сироткин (1865–1953) — трговац I еснафа, највећи бродовласник Волшког басена, последњи изабрани градоначелник Нижњег Новгорода (1913–1917), истакнути представник староверства и меценат. Рођен је 10. маја 1865. године у селу Остапово у Нижњеновгородској губернији, у породици сељака-старовераца Белокриничке јерархије. По сопственом признању, све своје успехе дуговао је мајчином васпитању. Започевши као помоћник кувара на очевом пароброду „Воља“, Сироткин је захваљујући женидби са кћерком казањског бродовласника К. С. Четверкова (1890) добио прилику да започне сопствени посао. Године 1895. купио је свој први тегљач. До 1907. године основао је „Трговачко-индустријско и бродско друштво Д. В. Сироткина“ са капиталом од 1,5 милиона рубаља (15 пароброда, око 50 шлепова). Показао се као талентован инжењер: 1907. године према његовом пројекту изграђен је јединствени наливни шлеп-танкер „Марфа Посадница“. Од 1907. године био је председник Нижњеновгородског берзанског комитета. Од 1908. године — председник Савета конгреса бродовласника Волшког басена. Од 1910. године — извршни директор највеће бродске компаније „Волга“. Од 1899. године био је председник Савета сверуских конгреса старовераца Белокриничке јерархије. Његовим средствима грађени су храмови (укључујући и у његовом родном селу, по пројекту браће Весњин). Године 1900. одиграо је кључну улогу, измоливши од Николаја II укидање одлуке која је претила одузимањем чина староверским епископима. Кључна улога Димитрија Сироткина није била у формалном руковођењу конгресом, већ у реализацији практичног решења. Он је не само организовао прикупљање потписа, већ је и, користећи свој административни ресурс и личне везе, успео да захтеве староверске заједнице пренесе цару, фактички спречивши почетак новог таласа жестоких прогона. По Сироткиновој наруџбини браћа Весњин су у Нижњем Новгороду саградила две зграде: зграду управе бродарства „По Волги“ и поред ње — његову стамбену вилу, коју је намеравао да поклони граду за уметнички музеј. Данас се у овој згради налази Нижњеновгородски државни уметнички музеј. 29. марта 1913. године изабран је за градоначелника. Министарство га је потврдило 28. априла, упркос његовој припадности „расколницима“. Одмах након избора учинио је без преседана корак — одрекао се плате у корист града, тражећи само дужа одсуства ради лечења. За време Сироткина започета је изградња канализације, трамвај и електрично постројење откупљени су у власништво града, отворене су градска пекара (1915) и Народни универзитет (1915). На предлог Горког организовао је чувене „Стубове“ — дневно прибежиште за незапослене. Током Првог светског рата руководио је војно-индустријским комитетом и комитетом Савеза градова. Фебруарску револуцију дочекао је с одушевљењем, поставши фактички шеф губерније као једина легитимна власт. У јесен 1917. напустио је положај да би се кандидовао за Уставотворну скупштину као представник старовераца. Око 1919. године емигрирао је преко Крима. Живео је у Француској, затим у Југославији (Београд). Поново се бавио бродарством: отворио је радионицу, бродоградилиште, путничку линију Београд — Нови Сад. Пропао је после пожара на броду 1926. године. Последње године живео је скромно са женом у Београду. Преминуо је 13. јула 1953. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Године 2011. споменик Сироткину постављен је у Београду на иницијативу администрације Нижњег Новгорода, а затим и у самом Нижњем Новгороду. Његово име је заувек повезано са историјом града.