Погодин Александар Лавровић

Погодин Александар Лавровић (12.6.1872. Витебск, Руска империја - 16.5.1947. Београд, Федеративна Народна Република Југославија) Слависта, филолог, књижевни критичар, професор Рођен је 1872. године у породици наследних племића. Гимназију је завршио у Санкт Петербургу, а потом и Историјско-филолошки факултет Санкт Петербуршког универзитета 1894. године. Одмах по завршетку универзитета почео је да предаје историју у Шестој санктпетербуршкој гимназији (1895-1896), а од 1896. до 1906. године предавао је словенску филологију и словенске старине на Археолошком институту у Санкт Петербургу. Године 1901. одбранио је магистарску, а докторску 1905. године на Санкт Петербуршком универзитету. Од 1906. до 1908. био је професор Варшавског универзитета, а потом је предавао на Бестужевским вишим женским курсевима, у приватним средњим и високошколским установама Санкт Петербурга. Од 1910. до 1919. године био је редовни професор на Катедри за словенску филологију Харковског универзитета. Од 1918. године радио је као уредник харковског листа „Живот“. Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца крајем 1919. године. Од 1920. до 1941. године радио је као предавач на Филозофском факултету у Београду, а од 1939. године добио је звање професора. Отпуштен је почетком фашистичке окупације 1941. године, али се по завршетку рата, 1945. године, вратио на посао. Држао је предавања из историје руске и пољске књижевности на руском језику, јер није довољно владао српским језиком. Активно је сарађивао са научним и образовним установама руске емиграције. Предавао је руски језик и књижевност у Првој руско-српској гимназији и у Женској руској гимназији у Београду од 1929. до 1935. године. Држао је предавања на Руском народном универзитету у Београду, био је оснивач и први председник Руског археолошког друштва (1922-1941). Био је члан Руског научног института у Београду (1928), председник Одељења за језик и књижевност (1932–1939), као и члан Београдског савеза руских писаца и новинара. Учествовао је на IV Конгресу руских писаца и новинара 1928. године и др. Проучавао је књижевност, културу и историју словенских народа. Аутор је низа студија и бројних чланака објављених у научним часописима („СКГ“, „Летопис Матице српске“, „Јужнословенски филолог“, „Мисао“ и др.), као и у руском емигрантском издању „Ново време“. Најзначајнија дела научника су „Историја руске књижевности“ (1927) и двотомна „Руско-српска библиографија 1800-1925“ (1932, 1936). Касније је написао и трећи том, који није стигао да објави. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.