Краснов Николај Петрович

Рођен у породици сељака у Московској губернији, завршио је Московску школу сликарства, вајарства и архитектуре, где је стекао професионално архитектонско образовање. Титула академика му је додељена касније, већ као признатом мајстору. У предреволуционарном периоду радио је на Криму, обављајући функцију главног архитекте Јалте. Бројне палате, виле и јавне зграде на јужној обали Крима изграђене су по његовим пројектима. Његово најпознатије дело из овог периода је Ливадијски дворац (1910–1911), изграђен за цара Николаја II. Након револуције емигрирао је и 1922. године стигао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, настанивши се у Београду. Примљен је у државну службу у Министарству грађевина, где је постао један од водећих архитеката земље. Током свог српског периода створио је низ монументалних грађевина у духу академског неокласицизма, које се одликују строгом симетријом, репрезентативношћу и педантно израђеним декоративним детаљима. Међу најзначајнијим радовима у Београду: - зграда Министарства финансија Краљевине Југославије (сада зграда Владе Републике Србије); - зграда Министарства спољних послова; - зграда Државног архива; - учешће у пројектовању ентеријера Цркве Светог Ђорђа на Опленцу; - реконструкција Цркве Ружице у Калемегданској тврђави; - радови на ентеријерима Народне скупштине и Белог двора на Дедињу. Красновљев рад је имао значајан утицај на формирање званичног архитектонског стила међуратне Југославије. Његови пројекти су истицали престиж државе и њену европску оријентацију. Умро је у Београду 1939. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Сећање на архитекту је широко поштовано у Србији: на згради Министарства спољних послова постављена је спомен-плоча, једна улица у Београду носи његово име, а 2019. године, поводом 155. годишњице његовог рођења, откривен је споменик. Допринос Николаја Петровича Краснова препознат је као важан део културне баштине Србије, а његове зграде су архитектонски споменици и значајни елементи историјског изгледа Београда.