Гилфердинг Александар Федорович

(14.07.1831, Варшава, РИ - 02.07.1872, Каргопољ, РИ) дипломат, истраживач, славянофил, члан - корреспондент Императорске Санкт-Петербургске Академије наука, статни саветник. Рођен је у породици Немца Федора Ивановића и Амалије Јаковлевне. Добио је добро кућно образовање и 1848.године ушао је на историјско-филолошки факултет Московског универзитета (кончао 1852. године), сближио се са кругом славянофила. Заштитио је дисертацију на магистарску диплому на тему "о односима словенског језика према другим рођацима" 1854.године. Након завршетка универзитета ушао је у Министарство спољних послова, наставивши да проучава историју и лингвистику Славяна. Подржавао је идеју јединственог словенског језика и азбуке, проналазећи подршку у кнежевству Србији. 1856.године ушао је у службу у Босну, постајући први руски Консул у овом подручју. Пре доласка у Сарајево пет месеци неуморно путује и прикупља историјске, етнографске и друге научне материјале, посећује манастире, активно проучава друге делове Балкана Црну Гору, Дубровник, Стару Србију. Вративши се у Русију објавио је неколико важних радова путовање по Војводовини, Босни и Старој Србији (1859), Славјански народи у Аустрији и Турској (1860), Свети Кирил и Мефодије (1862). Проучава не само Балканско полуострво - вреди истаћи и дела као што су "писма о историји Срба и Бугара" (1854), "национално оживљавање Лужичких Срба у Саксонији" (1856) и "остаци Словена на јужној обали Балтичког мора" (1862) (о Кашубском Поморју). Са Балкана је донео многе вредне рукописе, на пример Дечански Псалтир, збирку састава Јована Златоуста, живот Светог Антонија Великог ови и многи други рукописи се чувају у Руској националној библиотеци. Обављао је дужности помоћника државних секретара Државног савета и млађи цензора у Санкт-Петербургу оффице. У 1867 возглавлил петербургское одељење Словенског добротворног друштва, такође, био на челу етнографског одељења Царског Руског географског друштва. Занимао се добротворством, посебно је финансирао отварање прве женске школе у Сарајеву. Гилфердинг је тврдио да Славяни имају своје почетке и особине које их уједињују, а истовремено их одвајају од других народа Европе. Александар Федорович је задржао висок интерес за Србе и Балкан до краја живота, сматрао је православље изворном Славјанском вером са одговарајућом духовном основом. Активно је подржавао Српске ауторе, објављујући њихове радове у Русији (на пример, дела Никифора Дучича, Хаџи Стаке Скедера). Летом 1872.године отишао је у путовање по Олонецкој губернији како би проучавао дела усменог народног стваралаштва, али се никада није вратио кући. Дошао је у град Каргопол 15.јуна 1872. године, Гилфердинг се разболео и 20. јуна, у доби од 40 година, умро је од тифа. Погребан је на гробљу Новодевичког манастира у Санкт-Петербургу.