Михаил Владимирович Родзјанко

Потиче из старе племићке породице, а школовао се у Пажевском корпусу. Био је политичар и државник Руске империје и значајна фигура у догађајима који су довели до абдикације императора Николаја II 1917. године. Телефоном је водио дугу и жестоку полемику са императором о надлежностима цара и Думе, односно о питању врховне власти у земљи. Сматрао је да је сусрет Г. Ј. Распућина са царем означио почетак пропадања Руске империје. У марту 1917. године учествовао је у конституисању Привремене владе, али у њој није прихватио ниједну функцију. Почетком Грађанског рата напустио је Петроград и преселио се у Ростов на Дону, а затим на Крим. После пораза Беле армије, 1920. године стигао је у Краљевину СХС. Као један од некада најутицајнијих људи Руске империје, добио је на коришћење дворац Карачоњи у Беодри, данашњем Новом Милошеву код Кикинде. У дворцу је писао мемоаре, објављене у књизи „Владавина Распућина: распад једног царства”. Током живота у Краљевини СХС често је мењао место боравка — живео је у Вршцу, Панчеву и Новом Бечеју — јер га део сународника није прихватао. У томе се посебно истицао председник огранка Руске матице у Новом Саду Д. В. Скринченко. О таквом односу сведочи и догађај са Свезаграничног сабора Руске православне цркве, одржаног 1921. године у Сремским Карловцима, који је Родзјанко био принуђен да напусти. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, где се налази и његов надгробни споменик. У тексту који је поводом његове смрти објавио београдски дневни лист „Политика” помиње се и питање његове кривице за догађаје и последице револуције, за које су га окривљивали поједини делови руске емиграције. Очигледно је да су осећај кривице за Фебруарску револуцију 1917. године и догађаје који су јој претходили имали и поједини припадници војне и политичке елите који су учествовали у преврату. То је илустровано сведочењем његовог унука Олега Михаиловича Родзјанка у документарном филму из 2013. године, из којег проистиче да је осећај кривице мучио и Михаила Родзјанка и његову породицу. У документацији Управе града Београда сачувани су картони његових троје унучади, деце његовог сина Михаила: Марије (1909), Владимира (1915), потоњег епископа Василија, и Олега (1923).

М. В. М.