Храм Св. Тројице у Београду

Храм РПЦ Подворja Московске патриjаршиjе у Београду. Познат и као Руска црква у Београду. Налази се на северозападном ободу централног градског парка Ташмајдан (Таковска 4), источно од цркве Св. Марка. Подигнут је крајем 1924. за 39 дана, освештан 4.1.1925. као грађевински скроман и привремен објекат у непосредној близини места на коме је већ била уобичајена верска служба и организована црквена општина Руса у Београду. Организовани парохијско-црквени живот Руса у КСХС почео је оснивањем Руске црквене општине у Београду (септембра 1920) под руководством старешине протопрезвитера Петра Беловидова (прва служба 7.9.1920). Исте године је донета одлука о изградњи руске цркве у Београду, посвећене Св. Тројици, по жељи митрополита Антонија (држао прву литургију). Храм је изграђен на парцели величине 250 m2 прилозима руских емиграната, Београђана, краљевске породице, председника владе Николе Пашића (поклонио звоно) и државе. Намењена је Русима који су се након грађанског рата нашли у Београду. До 1944. представља један од најзначајнијих центара Руске заграничне цркве. У темеље храма je положен грумен земље, као највећа светиња донета из РИ. Пројекат ради арх. Валериј Сташевски у духу руског црквеног градитељства, старинских сеоских новгородских цркава, фреске барон Николај (Николa) Мајендорф, а иконостас кнез Михаил Сергејевич Путјатин. По сопственој жељи, од 1929. овде почивају посмртни остаци генерала Петра Николајевича Врангела, истакнутог команданта Беле армије током грађанског рата у РИ. Црква поседује богату ризницу верских реликвија (иконе и ћивоти) и застава (Руских – 147 и поражених армија). Током 1944. значајан део ових вредности, нарочито ратних застава (Наполеона и Турске), враћен је у совјетску Русију. Током НАТО-бомбардовања зграде РТС-а (1999), храм је озбиљно оштећен. Храм су посећивали и у њему службу држали многобројни патријарси РПЦ (Алексеј I, Пимен, Алексеј II и Кирил) и СПЦ (Димитрије, Варнава, Гаврило, Викентије, Герман, Павле и Иринеј). Од 2012. чува део шала Св. мученика царевића Алексеја Романова.

Мирољуб А. Милинчић