Адамович Борис Викторовић

Борис Викторовић Адамович — руски војни деятак, педагог, писац и историчар. Генерал-потпуковник (13.10.1917). Син писатељице Н. А. Лухманове. Рођен је 1870. године у породици генерал-мајора за сталну службу. Пут официра био је предодређен од детињства. Завршио је 3. московски кадетски корпус цара Александра II, а затим и Константиново артиљеријско војно училиште. Године 1890, у 20. години, произведен је у потпоручника и започео службу у гренадирском Кексхолмском пуку, који је четири године касније добио гардијска права. Служба у гардији текла је успешно, али када је 1904. почео Руско-јапански рат, Адамович, већ у чину потпуковника, по сопственој жељи одлази на фронт. Командујући ротом, учествовао је у кључним биткама: под Анпином, Љаојангом и на реци Шахе. По завршетку борбених дејстава вратио се у свој пук, али је ускоро његова судбина направила оштар заокрет. Године 1906. Адамович је постављен за команданта батаљона у Кијевском војном училишту. Управо је овде у потпуности дошала до изражаја његова педагошка и васпитна даровитост. Како су се сећали његови савременици, био је човек „изузетне радне способности“ и „неисцрпне енергије“. Сам је служио примером уредности и прецизности подређенима, будући „увек уредан, одличан гимнастичар“. Заједно са новим начелником училишта, генералом Криловим, Адамович је приступио преображавању унутрашњег реда. Лично је, „на лицу места: у ротним просторијама, у учионицама, у цејхгаузима, у лазарету, у кухињи“, проучавао све аспекте живота јункера како би саставио најстрожија и најпрецизнија упутства. Резултати његовог рада за две године нису остали незапажени. На њих је скренуо пажњу велики кнез Константин Константинович, који је према младом официру осећао „изузетну симпатију“. Године 1909, „у награду за његове заслуге“, потпуковник Адамович постављен је за начелника Вилњуског пешадијског јункерског училишта, које је ускоро преобраћено у војно. На овом самосталном и одговорном положају у потпуности је развио своје истинско официриске квалитете. Његов приступ био је једноставан и генијалан: служба, заснована на чистој идеји, поштење спроведена и остварена у животу, отварала је срца јункера према њиховом начелнику. Његова бујна енергија огледала се у свему. Почео је од униформе, и за два месеца, на дан училишног празника, јункери су пред грађанима наступили уредно обучени и подвучени, изазвавши општу радост. Али његов главни допринос нису биле спољашње промене. Адамович је саставио и објавио брошуру „Појединачна исправка“, која је постала настољна књига не само у училиштима, већ и у пучким обучним командама. По наређењу Великог кнеза проглашена је обавезном за сва војна училишта Русије. Године 1912. потпуковник Адамович произведен је у генерал-мајора. С почетком Првог светског рата, у децембру 1914, по личном избору државника постављен је за команданта његовом лејб-гвардијском Кексхолмском пуку с задатком да га обнови после тешких губитака. Године 1915. Адамович је командовао бригадом, а затим је постављен за генерала за послове при војном министру, инспектујући војна училишта и школе за прапорчиће. За заслуге у том периоду награђен је Георгијевским оружјем. Револуцију је генерал дочекао на југу Русије. Стигавши у престоницу, јавио се војном министру Керенском и изјавио да своју службу сматра бескорисном и да одлази у пензију. За њега, човека части, служба новој власти била је немогућа. Отишао је у именје под Миргородом. С почетком Белог покрета одмах је ступио у Добровољачку армију. А 1920, са евакуацијом из Новоросијска, напустио је Русију да настави службу — сада у емиграцији. Усмерио се у Југославију, где је постављен за директора Руског сводног кадетског корпуса у Сарајеву. Овде, у изгнанству, таленат Адамовича-педагога развио се с новом снагом. Под његовим руководством корпус, који је ујединио кадете Одесског, Кијевског и Полоцког корпуса, постао је право жариште руске културе и војничких традиција. Његова делатност била је толико успешна да је привукла пажњу краља Александра, који је генерала наградио Великим крстом и Звездом ордена Белог орла. До последњег дана живота, 22. марта 1936, остао је на активној служби Отаџбини и Армији. Борис Викторовић био је брат по крви познатог песника руског исељенства Георгија Адамовича.